Eksluizivno:"Nisam i neću gledati Daru iz Jasenovca"

Eksluizivno:"Nisam i neću gledati Daru iz Jasenovca"

Svetozar Cvetković Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

"Ja sam studirao u Titovo vreme. Moja percepcija tog vremena danas nije takva da smatram to vreme totalitarističkim. Mi nismo doživljavali neku vrstu pritisaka. Izvesno je da neki ljudi jesu bili pod pritiskom i da su neki ljudi bili zatvarani zbog svog liberalnog političkog stava. Rizikujem mnogo, da krenu da me blate onog časa kada kažem da sam ja Jugosloven. Ja tu zemlju shvatam svojom zemljom i ko god može da mi kaže da je to bila laž, u toj laži je bilo jako elegantno živeti", govori u ekskluzivnom intervjuu za Nova.rs, Svetozar Cvetković, jedan od najvećih savremenih domaćih glumaca.

Povodom premijere serije “Aleksandar od Jugoslavije”, koja od 15. marta kreće sa emitovanjem na televiziji Nova S, a u kojoj Cvetković ima značajnu ulogu, te tumači lik pravnika, istoričara i političara Slobodana Jovanovića, ovaj čuveni srpski glumac dao je ekskluzivan intervju za portal Nova.rs, u kojem je pričao o snimanju pomenute serije, ali i o svom političkom aktivizmu, koje je, kako kaže, poslednjih godina s razlogom ostavio po strani.

Govoreći o društvu u kojem živimo danas, sa osvrtom na bivšu Jugoslaviju, Titovo vreme, ratne devedesete, režim Slobodana Miloševića i ono što je nekada smatrao promenom sistema, Cvetković je istakao da je vremenom postao “sebičan”, te da danas shvata da, kako kaže, nije vredno trošiti vreme baveći se politikom. Pričao je još i o filmu Dara iz Jasenovca, koji nije i neće gledati zbog “kopanja po ratnim ranama”, dotakao se i serije Košare, čije je snimanje trenutno pauzirano, ali je govorio i o premijerki Ani Brnabić i usvajanja zakona o istopolnim partnerstvima.

Razgovor smo započeli njegovim najnovijim projektom, serijom “Aleksandar od Jugoslavije”…

O seriji “Aleksandar od Jugoslavije”

Vi tumačite ulogu Slobodana Jovanovića. On je jedan interesantan istorijski lik. Kako komentarišete njegovo političko delovanje u seriji?

“Drugačije je nego u životu. U životu je mnogo šire, rasprostranjenije i delotvornije. U seriji je prikazano kao jedan trenutak i jedna boja. Meni je uvek zanimljivo igrati istorijske likove o kojima se danas ne zna mnogo, jer su to zanimljivi karakteri za glumce. Kada krenete da kopate po tome, saznate mnogo podataka i detalja koje možete pročitati, a nisu tematika serije i onoga što postoji u seriji. Ono što u dobroj meri jeste njegova funkcija u seriji, jeste ono što je u korenu cele stvari bila i ideja Aleksandra Karađorđevića – jugoslovenstvo. Jedna država, u kojoj žive svi narodi koji se danas bore da jedni drugima saopšte kako je sve to bila jedna velika greška, uključujući i samog autora. Ja tako ne mislim. Prateći lik Slobodana Jovanovića, iako nisam preterano čitao njegova dela, slažem se s njim. Saznao sam o njemu onoliko koliko mi je bilo potrebno da kreiram lik u seriji. Ako bismo bili potpuno otvoreni i iskreni, on sam po sebi zaslužuje veliki istorijski prostor i čitavu seriji o svom životu.”

“Ne, nisam. Jesam proučavao detalje njegovog života koji je mogao biti zanimljiv za mene, a da šira javnost to ne zna. Današnje vreme je dosta drugačije, u pogledu znanja. Danas ne morate imati znanje. Imaje telefon, ukucate neko ime i o tom imenu će im se mnogo toga samo reći. O Slobodanu Jovanoviću isto tako može da se sazna, kao i o bilo kome drugom. Ljudi ne moraju da raspolažu znanjem da bi nešto znali.”

Da li ste prilikom snimanja i kreiranja lika pronašli neke lične, privatne crte ličnosti sa Slobodanom Jovanovićem?

“Ja sam se trudio da faktografski pratimo ono što su činjenice. On je pre svega nizak čovek, i nije kao ja, te sam se uvek trudio da se “povučem” iz svoje visine. Uspeli smo sa maskom da se približimo nečemu što je autentično, i takav slučaj u seriji nije bio samo sa mnom. Ja sam jako zadovoljan kako ta maska izgleda.”

Serija je snimana tokom pandemije koronavirusa. Kako je sve to uticalo na Vas lično i na ekipu na setu? Da li je ovaj projekat bio izazovniji, zbog toga, u odnosu na neke druge, prethodne?

“Sasvim sigurno. U najmanjoj mogućoj meri, rekao bih da je bilo kritičnije, ako pričamo iskreno. To je prilično visoka amplituda. Međutim, ne bismo živeli proteklih godinu dana da nije bilo tako. Radili smo seriju uz rizik, ali i uz sve mere opreza. Da nam je neko pre više od godinu dana pričao da ćemo tako živeti, ne bismo mu baš verovali. Hajde sada pokušajte da snimite erotsku scenu na filmu? U najmanju ruku ljubavnu. To je sada, rekao bih, neizvodljivo – jer zahteva mnogo predostrožnosti i provera. Ovde nije bilo takvih delikatnih scena, ali jeste bilo kontakta i velike grupe ljudi. To je pre svega za Šotru, koji je toliko toga u životu uradio, bila velika provokacija. On se trudio da ostane živ i zdrav, što je i uspeo.”

Ovo je samo jedna u nizu Vaših uloga tokom višedecenijske karijere. Možete li da uporite način na koji su se serije i filmovi snimali nekada, pre 20, 30 godina, i danas? Da li mislite da danas možda postoji jači politički uticaj koji određuje da li će neki glumac dobiti ulogu u projektu ili ne?

“Zavisi u istoj meri u kojoj je nekada zavisilo, ako je nešto ekstremno u pitanju. Ja moram da kažem da nisam nikada bio svedok toga – da glumci dobijaju uloge na osnovu političke orijentacije. Ni ranije, a ni sada. Možda sam znao priče o tome, ali nikada nisam bio lično svedokom toga. Ne mogu da garantujem da nije bilo tako, ali ja to zasigurno ne znam. Ja jesam, međutim, svedok Titovog vremena. Tada sam završio fakultet i krenuo u posao. Mislim da se snimanja nekada i sada razlikuju samo u tehnološkom smislu. Sve ostalo je manje – više isto. Kažem manje – više, zbog toga što se ranije možda uzimalo više vremena za određeni projekat. Ja sam 1979. godine snimao seriju “Svetozar Marković”, gde je Laza Ristovski imao glavnu ulogu. To se snimalo filmski – na filmskoj traci, što je bitna razlika u odnosu na danas. Taj vremenski period snimanja je bio mnogo duži od ovog sada. Sada se stvari brže odvijaju jer nas vreme tera na to. Imamo i mnogo manju zemlju, a mnogo veću produkciju, barem u Srbiji, dok u okruženju nije tako.”

Da li ste zabrinuti da će takva hiperprodukcija serija kod nas uskoro prestati?

“Glumci su danas u boljoj poziciji nego u moje vreme, kada sam ja tek završio fakultet. Imaju mnogo više mogućnosti da rade. Dobijaju šanse. Da li će to stati? Sigurno da – da. Cela ekspanzija snimanja jeste posledica borbe za tržište. Ta borba je izvesno politička, ali je svejedno borba za tržište. U njoj, mi glumci dobro prolazimo. Pojavilo se mnogo mladih glumaca i glumica u poslednjih godinu dana, bilo da su serije bile dobre ili loše, gledale se ili ne. To jeste hiperprodukcija serija i normalno je da imamo jako dobrih stvari, ali i onih loših. Bilo je par produkcija koje su jako dobre i po tematici i režiji, ali i po glumačkoj igri.”

O ratnim devedesetima, Borisu Tadiću i aktuelnoj vlasti
Svetozar Cvetković Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Kada kažete politička borba za tržište, ne mogu da se ne nadovežem na intervju koji ste svojevremeno dali za “Vreme”, a u kojem ste pričali o tome da ste u mladosti bili jako glasni u iznošenju svojih političkih stavova, a da ste godinama kasnije to prestali da radite. Zbog čega?

“Ja mislim da sam vremenom shvatio da moja profesija nije biti političar. Time ne želim da se bavim. Međutim, veliki broj ljudi u ovoj zemlji misli da najbolje zna kako bi se rešili politički problemi. Zato i postoji stalno neko mišljenje u politiku koje nije delotvorno. Politikom treba da se bave političari. Kod nas je nezgodna situacija jer imamo nedelotvornost političkog angažovanja, čak i kod političara. Ako političari ne uspevaju, pa šta ću uspeti ja? U svojim tridesetim godinama života sam ovde, sa svojim prijateljima i kolegama, imao želju za buntom i za nečim što bi trebalo da promeni sistem. Mi smo živeli u iluziji da smo to promenili, iako je to bila varka. Uz našu pomoć je to činio, ipak, neko drugi. Ne zavisi promena sistema od nas glumaca. Mi možemo stalno da pričamo kako je ulica promenila nekadašnji sistem. Uslovno rečeno da, ali, kao što svi pričaju – peti oktobar se desio, a šesti se nikada nije desio. A zbog čega? To je jedan veliki znak pitanja. Tako da, nisam ja odustao od toga da treba živeti drugačije i bolje, ali sam postao sebičniji. Mislim da moja porodica treba da živi drugačije i bolje, što ne znači da drugi ne treba da žive bolje, ali kada je reč o državi, postoje oni koji bi trebalo da nas povedu u neke promene. Neko prvo za njih mora da glasa, naravno. Dug je put do toga. Ja nisam spreman da dalje gubim vreme.”

Kako vidite aktuelnu političku scenu kod nas?

“Moguće su promene. Sve je moguće. Ali, ne mislim da treba da se pojavi neka osoba, mislim da to nije rešenje. Osoba nikada nije rešenje. Jednom sam rekao da bih voleo da živim u zemlji u kojoj ne znam ko je predsednik vlade i ko je predsednik države. To je odmah naravno pogrešno protumačeno, ali to je dobro osećanje. Ima mnogo zemalja u kojima ljudi žive a ne znaju ko su predsednici, a te zemlje funkcionišu. Prema tome, ličnost nije rešenje. Rešenje je sistem – drugačije razmišljanje. Ne znači da ni taj neki novi sistem koji dođe ne treba promeniti. Promenljivost je tekovina demokratije u političkom miljeu i društvu i bojim se da smo mi zastrašeni i stalno smo daleko od toga. Prođe život u tome. Stalno je neko nezamenljiv.”

Svojevremeno ste izjavili i da Balkan nije spreman za demokratiju. Izjavili ste da mi kao društvo nismo spremni za demokratiju. Rekli ste tada, u nekim ranijim intervjuima, i da niste sigurni da možete verovati trenutnoj političkoj garnituri jer su to isti ljudi koji su devedesetih pozivali na rat, u trenutku kada ste Vi i Vaše kolege bili protiv rata…

“Devedesetih sam organizovao pozorišne ture na relaziji Beograd – Sarajevo – Ljubljana. U trenutku kada su bombe padale na Zagreb. To je bila ideja spajanja. Bio sam protiv rata i svih tih podela. Ali, moram da vam priznam da, kada uključim televiziju i gledam informativni program, nemam prostora da odlučujem da li nekome verujem ili ne. Sve je to irelevantno. Ako gledate samo jedan program, vidite samo jednu stranu. Vaš mozak neminovno odlazi tim putem. Ako gledate samo drugi, vidite samo drugu stranu. Ja ne verujem u takvu vrstu podvojenosti. To nije rešenje. Moramo da nađemo put ka nečemu što se zove “objektivna informacija”, pa da ja ili neko drugi može da donese svoj sud. Kod nas je sud obično nametnut i predstavlja nam se onako kako jedna ili druga strana žele. Naravno, nezgodnije je kada je neka strana na vlasti, ona vas više pritiskaju da njihove informacije prihvatate kao istinu. Smatram da je velika podvojenost u zemlji na svim poljima. To me jako nervira. Bojim se da to može da dovede u fizički sukob, ratni sukob, sukob dve bande, sukob dve navijačke grupe… Stalno smo u sukobima, a to nije dobro. Još mislim da nije dobro što se ne čuju oni koji su tihi. Oni koji iole pozivaju na glas razuma, komunikaciju, želje za promenom i razumevanjem, su jako tihi. Njima se uskače u reč. Njima se ne dozvoljava da govore. I to je jedan od razloga zašto sam odustao od politike.”

Da li je tako bilo oduvek? Ja sam rođen 1998. godine i skoro da ne pamtim Srbiju pre Aleksandra Vučića, barem nisam razmišljao o politici u detinjstvu. Neki govore da je bilo sličnih podela i tokom vladavine demokrata, a neki govore da je sada ipak strašnije. Šta Vi kažete?

“Moram da krenem od svoje mladosti. Ja sam studirao u Titovo vreme. Moja percepcija tog vremena danas nije takva da smatram to vreme totalitarističkim. Mi nismo doživljavali neku vrstu pritisaka. Izvesno je da neki ljudi jesu bili pod pritiskom i da su neki ljudi bili zatvarani zbog svog liberalnog političkog stava. Ja rizikujem mnogo da krenu da me blate onog časa kada kažem da sam ja Jugosloven. Ja tu zemlju shvatam svojom zemljom i ko god može da mi kaže da je to bila laž, u toj laži je bilo jako elegantno živeti. Kad kažem živeti, mislim da tada nije postojala smrtna opasnost. Onog časa kada smo ušli u ratove, to više nije imalo veze sa tom zemljom. Svaki rat je mnogo gori nego živeti u Jugoslaviji. Jugoslavija je za mene predstavljala lepotu različitosti i Evropsku uniju u malom. Svi ti narodi koji danas tvrde da ne mogu da žive jedni s drugima, nekada su živeli srećno. Svi pričaju da je postojala netrpeljivost između Beograda i Zagreba. Dobro i? Mi smo živeli na auto putu Beograd – Zagreb koji se zvao “bratstvo i jedinstvo”, a neko nam je servirao da to nije bilo tako.

Vreme ratova je bilo jako depresivno, pogotovo za moju generaciju koja je bila u najboljim godinama. Period od Titove smrti do Osme sednice, bio je najperspektivniji period svega što je bio kreativni sadržaj u ovoj zemlji. Muzike, pozorišta, itd. Ceo Novi talas koji došao iz Evrope ovde, i bio je na tri stepenika iznad nego tamo. Ta muzika se i danas sluša. Sve što se dešavalo u filmu i pozorištu, bila je želja za slobodnom koja se nalazila u umetnicima. To su bile neke vrhunske vrednosti. Bila su tamo neka divna imena. U tom smislu, sve je bilo drugačije i sve je to neka bolja prošlost.

Rat je crna rupa u koju smo upali i iz koje se još uvek čupamo. Nije mi jasno kako je to moguće. Lakše smo se izvukli iz Drugog svetskog rata, nego iz ratova devedesetih. Imamo mnogo blaži stav prema nekadašnjem okupatoru nego jedni prema drugima, koji živimo jedni pored drugih.”

Zbog čega mislite da se ne izvlačimo iz ratova devedesetih?

“Zato što ne postoji racionalna snaga u ljudima da čuju glas razuma. Uvek bi da pljunu komšiji u dvorište i da kažu “Neka komšiji crkne krava”. Zbog toga se i dalje prepiremo koliko je žrtava u Jasenovcu i da li ih je bilo u Srebrenici. Da li je žica u logoru bila s ove ili s one strane. Ja to ne razumem. Ne želim da dajem svoj sud o tome. Ja nisam brojao ljude u logorima. Postoje neke informacije, neka istorija koja počiva na tome da su se neki ratovi dogodili i da su neki ljudi stradali. Ako je neko pravio masovne grobnice on ne može da kaže da ih nije pravio, ko god bio u grobnicama. To je katastrofa svega ovoga ovde. Mi stalno vodimo rat koji se dešavao u nekom drugom veku. Meni je sve to zastrašujuće. Uvek postoje ljudi koji će kopati po tome i govoriti za svoj narod i naciju da je bolja od druge, a da ona druga ne treba da postoji. Tako nešto u mojoj mladosti nije postojalo, a i da je postojalo, bilo je ugušeno. To je možda rešenje. Neko je možda popio kaznu zatvora, ali nije srušio jasnu perspektivu koju je moja generacija imala.”

Kako opisujete Miloševićevu vladavinu devedesetih?

“Vreme Miloševićeve vladavine je bilo vreme velikog bunta, barem s jedne strane, po mom osećanju, velike većine. Sećam se da kada su bile demonstracije u Beogradu i neki ljudi su popili neke batine, mi smo izašli na scenu u pozorištu i podržali ih. Glumac Petar Kralj je izašao pred publiku na scenu, prekinuo predstavu i rekao da mi glumci, pisci, reditelji, umetnici, s ove strane rampe, ne pristajemo na takav odnos prema našim sugrađanima. Mislim da je to tada bilo delotvorno. Zrak velike nade je bilo postavljanje prve demokratske vlade. Nije bila to pojava jedne ličnosti. Đinđić sam ne bi uspeo. Međutim, ljudi u opoziciji su se tada dogovorili i napravili su strategiju koja je bila podržana ne samo od strane miliona ljudi u Srbiji, već i od strane Evrope i sveta.

Tada je to bila nova perspektiva koja se završila snajperskim metkom. Ta perspektiva je na tom mestu pala. Sve što iza toga dolazi nije perspektiva, iako bismo to želeli da bude. Nemojte me shvatiti pogrešno, ali, ma ko god da je danas ovde na vlasti, ako mi saopšti informaciju koja je iole pozitivna i dobra za ovu zemlju, biću ponosan na to, jer sam odavde. Recimo sada, ako smo u haosu ove velike globalne pandemije, a mi kao mala Srbija uspevamo da imamo tako dobar proces vakcinacije, ja ću reći – svaka čast, ko god da je to organizovao. Ali, s druge strane, iz dana u dan imamo sve više obolelih i to je katastrofa. S tim u vezi, ne osećam se sigurnim iako sam se vakcinisao i revakcinisao. Tu sebi postavljate mnoga pitanja…

Ne mogu da se žalim jer sam živeo u različitim vremenima. Bio sam svedok različitih stvari. Nije sve bilo isto. To je moj odgovor.”

Malopre ste govorili o ujedinjenju opozicije, a s obizom na to da ste ranije bili u dobrim odnosima i podržavali ste Borisa Tadića, te da sada imamo ovakav raskol u Demokratskoj stranci, kakav je Vaš stav o njima? Da li i dalje možemo da smatramo Demokratsku stranku relevantnim političkim činiocem?

“Mnogo mi je žao, ali ja nikoga ne smatram dovoljno relevantnim političkim činiocem. Svi su rasparčani u svojim idejama, ako ideje uopšte postoje. Oni ne mogu da stanu pod jedan barjak i da se zauzmu za nešto, a dokle god je tako, neko drugi će uvek biti jači od njih. Pogotovo mi je žao te ekipe ljudi koje dosta dobro poznajem, ili sam ih bar poznavao. Ja nikada nisam bio član Demokratske stranke, ali kao što je jedan moj prijatelj rekao svojevremeno, pašće ova vlast pa će reći da si ti bio njihova perjanica. Ja jesam jako zastupao ideju Demokratske stranke i jesam se kretao u tim krugovima, još od vremena Đinđića, pa kasnije i kada je Boris bio na vlasti. Međutim, bojim se da ideja iz tog vremena više ne postoji. Ideja te stranke više ne postoji. Oni nemaju nikakvu delotvornost. Kada ih spominju, spominju ih u pežurativnom smislu, a ne u smislu da će oni otvoriti neki put. Strašno mi je žao zbog toga. To je katastrofa. Ne mogu da gubim vreme na to.”

O istopolnim brakovima, Dari iz Jasenovca i seriji Košare
Svetozar Cvetković Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Ranije ste pominjali i premijerku Anu Brnabić, pa ste rekli da Vam smeta kada je vređaju na osnovu seksualne orijentacije. Kakav je Vaš stav o usvajanju zakona o istopolnom partnestvu?

“Ja na žalost ne verujem u zakon države. Ne mislim da će taj zakon promeniti homofobični stav ljudi koji postoji kod nas, a koji se obično vezuje za snagu nacije. Šta ja tu mogu? Ne želim i ne mogu da budem protiv ljudi koji imaju odnos prema drugim ljudima na način drugačiji od onog opšte prihvaćenog. Mislim, i to je neki oblik demokratije? Šta sad. Ne mislim da će samo donošenje zakona mnogo promeniti u našem odnosu društva prema istopolnim odnosima i brakovima. Da li zakon može nešto da promeni mnogo više zavisi od prava i poštovanja prava nakon donošenja zakona, a ne od samog zakona.”

Hajmo na trenutak da se vratimo na pandemiju koronavirusa. Rekli ste da je bilo izazovno snimati “Aleksandra od Jugoslavije” tokom pandemije. Kako ste se Vi lično nosili sa pandemijom i svime što nam se dešavalo tokom 2020. godine?

“To je za mene bilo neko potpuno novo saznanje. Ne mogu da kažem da je bilo mnogo teško snimati sve stvari koje sam snimao, ali jeste bilo nepredvidivo. Jeste bilo rizično. Što se mene lično tiče, trudio sam se da budem odgovoran i da se ponašam onako kako su nas stručnjaci savetovali. Ne znam da li sam imao sreće, ili sam zbilja to dobro radio, ali sam zaštitio i sebe i druge. Moja porodica i ja smo uspeli da se sačuvamo od toga. Ne znam da li smo disciplinovaniji od drugih, ali za sada smo uspeli. Niko nam ne garantuje ni da je vakcina potpuna zaštita, garantuju samo da ćemo lakše preživeti koronu ako imamo više antitela. Ovo je nepredvidivo stanje, ne znamo koliko će da traje, možda jednog dana ode kao što je došlo.

Pogledajte samo pozorište. Zovem ga pozorište na veštačkom disanju. Igramo samo vikendom. Svaki dan imamo probe sa maskama, što je samo po sebi čudno. Predstave koje igramo ne igramo s maskama. Istina je da u Zagrebu igraju predstave s maskama a ljudi to primaju. Svako ima neku svoju perspektivu toga šta treba da radi u ovim uslovima koji su takvi kavi su, a o kojima mi još ne znamo puno. Nismo mnogo napredovali od vremena od pre godinu dana.”

Kako ste se Vi u porodici, na ekonomskom planu izborili sa koronom? Vi i Vaša supruga Jelena Đokić ste glumci. Ovo je specifična situacija u odnosu na neke druge porodice, gde je recimo jedan supružnik lekar, ili advokat, ili slično… a imajući u vidu da je glumačka profesija bila jedna od najugroženijih.

“Mi smo dosta radili. Tako smo preživeli. Zaista smo i ona i ja mnogo radili. Snimali smo. Ponašali smo se i odgovorno prema svojoj porodici. Posao nas je izvukao iz ludila korone. Da nismo imali toliko posla, verovatno bilo i mi bili u začaranom krugu očaja kojima je prosto oduzeta mogućnost da rade svoj posao. Mi smo imali mogućnost i tu mogućnost smo iskoristi.”

Šta se dešava sa serijom Košare? Da li ste još uvek deo projekta?

“Ne znam da li sam deo projekta. Nisam počeo snimanje, jer je zaustavljeno dan pre nego sam otišao na teren. Razlozi su poznati javnosti. To je to. Nakon toga je bilo nekoliko informacija koje su bile uglavnom javne – navodno je postignuto kompromisno rešenje i snimanje će biti nastavljeno, ali mene niko nije kontaktirao. Ja sam u celoj toj priči želeo da podržim Balšu kao reditelja i inicijatora tog projekta. Jako malo znam o tom događaju i taman sam krenuo da ulazim u detalje – šta istorijski to znači za narod i zemlju u kojoj živim, međutim prekinuto je. Imao sam uvid u stranu koja sve to što se dogodilo glorifikuje kao jedan važan istorijski trenutak u tom ratu koji je bio poslednji rat s ove strane. Imao sam uvid i u drugu stranu, onih koji su to napadali i koji misle da je to jedna laž. Tada sam shvatio da ovde ponovo imamo jednu i drugu stranu. Jedni odobravaju to što sam pristao da učestvujem u projektu, a drugi ne. Ja sam samo hteo da pomognem da se nešto realizuje. Da li će, kada će i kako će biti, nisam u mogućnosti da govorim…”

Imam samo još jedno pitanje, a tiče se filma “Dara iz Jasenovca”, s obzirom na to da ste upravo spomenuli da kod “Košara” postoje dve podeljene strane. Sigurno znate da je javnost bila podeljena i u vezi Dare?

“Nisam gledao film. Upravo zbog toga što sam znao da će biti takvih reakcija. Nisam želeo da se stavljam ni na jednu stranu, jer ne vidim čemu to vodi. Istina treba da postoji, ona treba da postoji i na filmskom platnu, ali otvaranje jedne rane na takav način, kod mene je izazvalo osećanje da ja ne bih trebao to da gledam. Ne treba da učestvujem u otvaranju te rane, kakav god da je film. Jedni ga podržavaju, drugi ne. Ja ne želim da u tim stvarima učestvujem.”

Upravo smo se vratili na početak našeg razgovora, kada smo spominjali devedesete i svađe sa komšijama i ratne propagande iz kojih ne možemo da se izvučemo…

“Apsolutno! Nije to samo sa naše strane. To što je Biljana Srbljanović pročačkala taj film, jer ga je gledala, pa je došla do nekih zaključaka da se ta priča već pojavila negde, u nekom scenariju, pa je ušla u istraživanje o postojanju komisije koja je bila zadužena za istraživanje Jasenovačkih žrtava od strane Tuđamana kada je bio na vlasti, a ta je Tuđamonva komisija navodno dokazala da je jedan Ustaša ubio jednog Srbina u to vreme. pa ne možete mirno da reagujete na to. Istina mora da postoji i da se zna. Onda opet dolazimo do podele, ova i ona strana. A ja, zaboga, ne mislim da smo mi ova ili ona strana. Govorimo istim jezikom, zovite ga kako god hoćete, razumemo se kao dobar dan. I u nerazumevanju se razumemo. Ne mislim da otvaranje i čačkanje rana ima smisla, s bilo čije strane došlo. Vodi ka konstantnom sukobu, a ja sam protiv sukoba.”

Priču o životu kralja Aleksandra I Karađorđevića gledaoci će imati priliku da gledaju od 15. marta, kada na


Share Tweet Send
0 Komentara
Učitavanje...