Obradović: Vlast favorizuje uvoznički lobi dok srpski seljak propada

Obradović: Vlast favorizuje uvoznički lobi dok srpski seljak propada

Упркос предлогу Српског покрета Двери да држава стане иза акције „Купујмо домаће – будимо солидарни” и да све државне институције за време пандемије на јавним набавкама купују робу искључиво од домаћих произвођача, актуелна власт и даље помаже стране фирме и штити увознике док домаћа привреда пропада. Странци постепено преузимају примат у свим сферама нашег привредног живота и Србија се полако али сигурно претвара у колонију – земљу јефтине радне снаге која ради код страног газде.

Странци су власници комплетног банкарског сектора у Србији (а без државних развојних, извозних и агробанака нема инвестирања у домаћу привреду и пољопривреду), држе апсолутну већину трговинских ланаца, 94% свих државних субенција у последњих 15 година дате су страним мултинационалним компанијама, а они – за разлику од домаћих привредника – добијају бесплатно градско грађевинско земљиште и сву пратећу комуналну инфраструктуру. Само код једне кинеске банке задужили смо се за више милијарди евра по крајње неповољним каматним стопама, плус велике инфраструктурне пројекте који се финансирају из ових кредита раде кинеске фирме и кинески радници. Где је у свему овоме наш домаћи економски интерес? Схватам где је ту интерес страних банака и компанија, али не видим шта држава ради у интересу домаћих банака и домаћих предузетника који пропадају. Када овоме додате чињеницу да нам странци често доносе најпрљавије индустријске технологије које озбиљно угрожавају нашу животну средину, да су плате у страним фирмама често минималне, да у њима нема синдикалних радничких права, нити сме да им уђе инспекција рада или еколошка инспекција, да своје пословање у Србији приказују са губитком да не би платили порез на остварену добит у нашој земљи већ сав профит износе у иностранство – слика нашег економског ропства постаје све језивија.

Посебно је тешко стање у српској пољопривреди која упркос свему бележи велике извозне успехе, али нажалост углавном извозећи сировине а не финалне прехрамбене производе. Одавно смо доживели слом домаће прехрамбено-прерађивачке индустрије, уништење свих пољопривредно-индустријских комбината, домаће индустрије пољопривредне механизације, задругарства… На домаћем тржишту тренутно српски сељак је потпуно немоћан пред конкуренцијом коју чини увознички лоби, ослобођен свих царина на увоз пољопривредних производа и других ванцаринских мера заштите домаће робе.

Најновији пример пропасти српског сељака јесте ситуација са кромпиром. Само у магацинима у неколико села у општини Горњи Милановац (Теочину, Полому, Горњим Бањанима, Лозњу и Горњим Бранетићима) тренутно се налази ускладиштено око 1.000.000 (МИЛИОН) килограма непродатог домаћег кромпира. Слична ситуација је и у ивањичком и другим крајевима Србије где се домаћи пољопривредни произвођачи суочавају са истим проблемом немогућности пласмана својих производа. Тренутно га не могу продати ни по увредљиво ниској цени од 10 динара. Узроци су различити, а један од највећих је несумњиво увоз кромпира из Хрватске и Албаније, али и небрига државе да преузме одговорност за решавање овог проблема. Многи произвођачи су производњу финансирали помоћу банкарских кредита, верујући обећањима надлежних државних функционера и надајући се доброј заради. Сви они су сада у великом проблему.

Постављам питање докле ће наша власт да фаворизује увознички лоби, који у нашу земљу по дампинг ценама увози све оно што ми овде производимо и путем нелојалне конкуренције буквално убија домаћег произвођача? Како је могуће да нам се исти проблеми стално понављају, и то не само са кромпиром већ и са бројним другим домаћим пољопривредним производима? Како је то могуће да родна година буде неповољна за домаће пољопривредне произвођаче? Зар је могуће да једно друштво не зна шта да ради са произведеном храном? Зар је могуће да у доба пандемије држава још увек није стала у заштиту домаћег пољопривредника?

Производња здраве хране је делатност од стратешког друштвеног и државног значаја јер се ради о прехрамбеној безбедности нације. Не само да немамо одговарајућу контролу хране из увоза већ дозвољавамо да пропада домаћа роба. Не само да нам прети опасност увоза, промета и производње хране са ГМО, већ доводимо у питање огромну развојну шансу Србије као произвођача здраве, органске хране.

Држава је дефинитивно та која треба да усмерава шта је потребно производити у ком делу Србије, да за то обезбеди одговарајуће субвенције, пореске олакшице, извозне гаранције и стимулише на друге различите начине (кредити, ослобађање од пореза, гарантовани откуп и гарантоване цене, и слично). Препустити тржиште хране увозничким монополима и нелојалној конкуренцији, посебно у доба пандемије, једноставно је недопустиво и представља економски злочин над сопственом земљом. Нису случајно домаћи политичари и економисти на власти који су дозволили потпуну либерализацију и приватизацију домаћих привредних и финансијских токова у својим државама названи економским убицама.

Српски покрет Двери тражи да се домаћим пољопривредним произвођачима обезбеди државни откуп целокупног рода кромпира, како им је то обећао министар пољопривреде у новембру месецу прошле године. И то по цени којом ће остварити такву зараду са којом ће моћи да без проблема отплаћују кредит, покрију трошкове производње претходне и имају довољно средстава за улагање за наредну годину. Гарантовани откуп са унапред познатом ценом једино је решење да српски сељак има рачуницу да се уопште бави пољопривредом, редовно отплаћује своје обавезе према држави и банкама, има егзистенцијалну сигурност за своју породицу и основ за нова улагања која обезбеђују прехрамбену безбедност читавог нашег друштва.

Ова врста економског патриотизма и стављања домаћег економског интереса у први план, државна интервенција на тржишту и подршка за све што је у интересу домаћег привредника и пољопривредника, једини је начин за паметан економски развој, бољитак и благостање за све грађане Србије.

Бошко Обрадовић

Председник Двери


Share Tweet Send
0 Komentara
Učitavanje...